Њујоршки трговац чајем Томас Саливан често је слао узорке чаја потенцијалним купцима. Да би смањио трошкове, осмислио је метод: паковање малих количина листова чаја у неколико малих свилених врећица. У то време, неки купци који никада раније нису кували чај, који нису били упознати са процесом кувања, једноставно би бацили кесе у кључалу воду. Постепено, међутим, људи су сматрали да је ово паковање згодно и лако за употребу, па се створила навика коришћења малих кесица чаја. Неко је сугерисао да су свилене кесе префине, па је прешао на памучну газу и званично почео комерцијалну продају. Године 1903. Саливан је поднео захтев за патент за кесице чаја, а до 1920. кесице чаја су се широко користиле у америчкој угоститељској индустрији.
У почетку су кесице чаја користиле свилене кесе, које су биле прилично скупе. Касније је бизнисмен из Бостона Вилијам Хермансон изумео кесице од папирних влакана отпорних на топлоту{1}}, чинећи их по материјалима сличнијим модерним кесицама чаја. У почетку су све америчке кесице чаја биле дизајниране у једној-кесици. Због свог једноставног облика и рудиментарне машинерије за паковање, листови чаја би се концентрисали унутар врећице када би се ставили у воду, што би резултирало спорим процесом кувања. Касније је неко открио да паковање листова чаја у дупле-кесе са листовима пресавијеним у В облик убрзава процес кувања. Немачка компанија Теепацк је 1949. године произвела прву на свету потпуно аутоматску машину за паковање у кесице чаја са дуплим{9}}кесама засновану на овом концепту. Ова врста паковања је тада постала популарна у Европи, а усвојили су је етаблирани трговци чајем као што су Твиннинг и Вхиттард.
После деценија успеха на америчком тржишту, кесице чаја је у Британију увео Џозеф Тетли 1953. године.
